STRADANJA CIVILA ZADARSKE ŽUPANIJE U DOMOVINSKOM RATU (9) - RODALJICE I DOBROPOLJCI

U ruke in ja neću! Ja znan da su došli da me ubiju

- Ovu Mariju do nas su isto prib`li i ubli joj čovika na polju. Nju su našli u kući, a njega iza, na polju. Jedan je Srbin doša ujutro pitat di je ta kuća da može UMPROFOR-u pokazati. Nisan mu ništa znala reći jer ih ja nisan vid`la ni čula od te noći. Došli smo, tako, svi prid kuću i zovemo “Mirko, Marija”, al` se niko nije javlja. Ušli smo onda priko zida u kuću i tu našli Mariju. Na stolu je baš stajalo dva pijata s pašton. Ona ga jadnica čekala, mislila da će svaki tren doći od ovaca. Pored kauča je stajala lokva krvi. Ona je cila bila stučena, oko joj je bilo plavo-crno, dva zuba izbijena- Boja Ivković

pišu: Ivana Karamarko
i Nikolina Kovačević

U selima benkovačkog kraja Dobropoljci i Rodaljice tijekom Domovinskog rata ubijeno je 10 civila. Donosimo svjedočenja onih, koji su ostali u svojim selima za vrijeme okupacije i izgubili članove svoje obitelji.

Svjedočanstvo Boje i Živka Ivkovića

Dok sam ja bila u selu još su tu svi civili bili, al` san ja poslije otišla u Rodalj`ce. Dok san još kod kuće bila, bome san svaki drugi dan išla u Benkovac k UMPROFOR-u zbog ćeri mi Tanje. Uvik san išla da niko ne vidi od Srba. Još san ja ovce gon`la u Jarugu kad su počele barikade, i to sa Srbin. Poslije su me počeli izbjegavati. Nisu mi ništa kazivali nit su vikali na mene. Samo mi je jedan kad san ditelnu kosla doša i reka; “Ovo`j sad druga država!” Pitala san ga: “Ma kakva druga država”, a on mi ponovija; “Lipo, druga država!”

Nije tada u varošu ni bilo nego nas nekol`ko Hrvata, ovo drugo sve su bili Srbi. Samo je did Luka, koji je na brdu, osta cili rat u selu. Da meni nije obnoć prozor razbilo ne bi ni ja otišla. Al znala sam da neko uđe da bi me naša sve da san se i pod krevet uvukla. Jesan, doduše, prozore zaziđala blokovin i vrata, al svejedno nas je bilo stra. Znale smo da, ako neko dođe, da ćemo čut kako lupa. Jednu noć su nam kroz šufit došli, jer nije bilo krova. Srića da je moja ćer Tanja čula kako neko lupa gori, inače bi nas na krevetu uvat`li. Kaže ona; “Čuješ mama kako neko oda po šufitu?” A izgledalo mi je koda neko baca Tanjne knjige iz paketa, što su joj još iz osmog razreda bile. Opet ja nisan tila ništa govort, samo njoj “ćuti, nije to ništa”. Bome se ja digla i pogledala kroz ključancu, kad vidim neko silazi s baterjon niz tavan. Nisan se ni uspila okrent kad čujen na prozoru, viče; “Mile!” Brzo san ćap`la Tanju i biž. Nisam ni vrata zatvorla.

Jedno vrime san kod susjeda mi Mile i ležala, a i sami Srbi su mi rekli da mi je sigurnije bit kod njega. Al, bome, kad su ove prve ubli, on mene istira. Onda sam se ope` vrat`la u kuću i nanovo zaziđala prozore i vrata. Nisam smila noson provirit kroz vrata, el bi me vidli, pa bi bilo čuda. U to su vrime kroz selo prolazli neki iz Nunića što su krali po kućama, al nisu k meni dolazli. Svugdi po varoši su krali. Koliko mi se čini, namin nisu ništa odnili onda. Znala san rad `ti po cile dane, ne bi stala i kako neš biti umoran kad legeneš ti uru vrimena.

Ovu Mariju do nas su isto prib`li i ubli joj čovika na polju. Nju su našli u kući, a njega iza, na polju. Jedan je Srbin doša ujutro pitat di je ta kuća da može UMPROFOR-u pokazati. Nisan mu ništa znala reći jer ih ja nisan vid`la ni čula od te noći. Došli smo, tako, svi prid kuću i zovemo “Mirko, Marija”, al` se niko nije javlja. Ušli smo onda priko zida u kuću i tu našli Mariju. Na stolu je baš stajalo dva pijata s pašton.

Ona ga jadnica čekala, mislila da će svaki tren doći od ovaca. Pored kauča je stajala lokva krvi. Ona je cila bila stučena, oko joj je bilo plavo-crno, dva zuba izbijena. Čin san to vid`la odma san utekla. Poslije smo joj nosli rak`je i kvasne da s tin privija rane, al se nismo zadržavali dugo. Ko` je uopće jadnu moga takvu gledati. Uvik je kroz plač govor`la “e da je moj Mirko ode, odma bi mi bilo lakše”. Čak UMPRPFOR-u nije rekla da su je istukli nego da je pala. Nismo smili ostajati s njom jer bi nas vid`li pa bi i mi plat`li. Poslije su je, ipak, odvezli negdi u bolnicu. Mirka su pokojnog ubli taman kad sam ja isprid njega prorenala ovce. Možda bi i mene da su me trevli.

Prid kraj su mi čak poslali pismo u kojem su traž `li da im dam sve marke. Nisam ni znala koga je posla. Unutra je još pisalo da će nas sve masakrirati i ubiti ako ikom išta kažen. Tanja se tada cili dan kriv`la (misli – plakala). Poslije je došla njiova milicija i uzela mi to pismo. Poslije smo kud koji bobigli u izbjeglišta. Kad smo se nakon rata vrat`li nije bilo tog porušenog. Rušli su ljudi sami kasnije da to obnove jer je jedino sve zaraslo.

Svjedočenje Tome Šunić iz Rodaljice

Ja san bija na mom položaju, skrovištu, kiša je padala. Doša san u kuću, žene mi nema, di je žena. Oden u selo, doli su selu mi kazali da je otišla kući. Ja isto nako malo zadrža se, uputin se prema kući za njon. Kiša je padala. Boja san se najgorega, zato jer san bija obavješten da se ni minuta u kući ne zadržavamo. Čak san i njoj reka: “ Nemoj ni ti u kući biti.” Kad san doša, ima tamo od moje kapije točno sto metara. Kiša je padala, nosja sna kišobran na koso. Kad san podiga glavujer mi je kišobran zapeja za stablo murve, nako san oni momenat nji spazja na mojoj kapiji i isti momenat ja san bacija seiza zida i posmatra san.Jel mi žena kod kuće? Di li je? I gledan kako se vrzmaju okolo vrata od avlije. Nji tri, al na sto metara. Nemoš ti na sto metara poznat i još kišno i tmurno. Ima san kuju.Bila je pametnija nego čeljade i osjatla ih jei zalajala na nje.

U tom momentu žena mi izađe.Ja je vidin otuda iza zida, kroz ono granje san posmatra. Vidija san žena nešto s njima popriča i vraća se nazad u kuću. Jedan odma oko kuće. Znali su kud bi ja iskaka. Oni su računali da san ja u kući i odma išli u susret da me sačeka. Ova dva su ostala. Žena se pokupla, pokušala otić ća u varoš tam k narodu.Nije mislila da će ubijat. Ja san to sve osmatra, čin je ona došla na ledne ovi ode za njon. Pokušala ga je tobože prevart, da ide dat životinji isti. Meni onda više nije bilo do čekanja tamo. Mora san odstupat. A tog momenta odo oružja nisan moga. Oružje mi sve u kući.Došlo mi u glavu: “ Sad mi treba oružje!”.Ako bi iša do oružja ondasusrećen se šnjima. Onda san gotov. Mora san se povlačti u dva navrata.

Izaša san 300 metara na jednu ulicu, posmatra. Nema ih, nema... Jedan put čujen dva metka. Jedan metak, drugi metak. Mislin samu sebi : “Ubiše je!” Onda san ja odlučja poć u selo doli. Sađen u selo, još je živa ta Marta Kamber, pošaljen nju. Reko: “Ajde Marta, vidi što je s Matijon” Ona me poslušala. Ja oden još dalje kod Pajića, to su mi šuri bili. Niko ne iđe u pomoć. Svi biže. Ja se povučen kroz neku ulicu, da sačekan tu Martu. A Marta kad je vidla njih dvoje mrtvih, ona bježi! Uteče, umisto di san je ja čeka ona kontra utekla u selo tamo. Tako da je ja nisan sačeka. Meni dosadlo čekanje. Izađen kod rasta Mića na put. Staja i kišobran san drža. Kad čujen prid crkvon metak. To su mi ženu pogodli. Nisan ja moga viti nji jer san ja kidnija u šumu dalje. Kad je treći metak opalija, nakon 10-15 minuta čujen, jer san u sleo doša kod prve kuće žene moje zapomaganje.

Ona sva stučena, krvava. Nogan zgazili je svu na putu prid crkvon. Oni su nju planirali izgleda živu bacti u jamu, al ona je prid crkvon stala i nije tila ići, pa su je onde stukli. To je ona mei pričala. Još su govorli: “Ajmo je nosti”, al ovi drugi nisutili, da su govorli: “Ko će to nosti”. Ona je bila 100 kila teška. Tukli je, gazili je. najzad kad je pala doli puca je u nju. Metak joj je uša kod uva, a izaša na usta. Kako je ležala doli. Slučajno da neko može tako ostat živ.Kako je ona pričala. Odma je kazala poznala san od Tode bačvara sina. To je bija Nebojša Baljak.

Tako je meni rečeno, da je Nebojša, a ja ga ne bi pozna. Ona ga je pripoznala. Kad su je tamo ubli, jope su se vratli ode. Tražli novac, marke i stalno mene tražli di san ja. Ima san sreću tu da in nisan u ruke upa.Ona se uspila dignit od tamo i doći do kuće Perice Mijića. Tamo san joj uveče dava tablete za bolove. Tu je noć prinoćla tu u tuđoj kući. A ja san u šumi u skrovištu, di san se godnu dana skriva. Ujutro san tu, još je živa ta Bosa, posla nju da iđe javiti. Došla je onda iz Benkovca cila potjera, hitna služba. Matiju su odvezli u Knin. E onda još nismo znali za Luku i Grgicu da su ih ubli. To su susjedi moji tu. To je pokojna Matija vidla da su ih ubli. To je još ona nama kazla. Onda su ih unili u kuću.

Kiša je padala. Ove dvi ženske druge, sjetli smo se nema ih, nema... Možda su i one pobijene, ajmo vidti. Našli smo ih jednu u jednoj kući, drugu u drugoj kući. Obe mrtve. Jedna je sprida u čelo ubijena. Kako je pogođena tako je na onome otomanu ostala sideći. A druga je, sićan se imala 900 maraka. Ona je to pričala, i da su joj u onoj drugoj kući. Najprije su sigurno ubli onu Mariju, onda su ovu Milku, poslen. Zašto in je bilo u interesu ubijanje... ko će to znati.

U jednoj kući smo bili Traktor i nji 4 na traktoru, cili dan su me kroz selo tražli, al ja san se bija pripremija nisan ja bija bez oružja. To me i držaloinače da san bija bez oružja... iako su me razoružali doli u Benkovcu, ja san nabavja oružje jope. Čeka san na prozoru vrata zatvorena, reka san ženi bježi u kantun dođu li li tuteka nema druge... U ruke in ja neću! Ja znan da su došli da me ubiju. Tuć ću ja nji i gotovo. Al eto to je završlo srećom u redu. Uveče odma doša moj prijatelj major John, i ja mu tako pričan. On se naša tako potišten kad san mu ja reka da su me tražli cili dan da su kružli tuda. I on je reka meni: “ Ajde biraj” oćul na par mista da me pribaci.
Al ja sna razmišlja kud god krenen svugdi mi je gore nego ode. Ako se dol primaknen već san zna koje su bile ubojice. Još gore ako dođen u Vukšić, a oni iz Korlata. Kad je on te papire sredija, u prvoj grupi mi smo izašli ali nisan iša sa ovin ostalin iz Medviđe i Korlata.

Oni su išli teretnjakon, a meni je taj prijatelj doša uveče. Landrover posla i svog zamjenika i mene i ženu pokupe i prinoćija san zadnju noć kod njih u Zapužanima. On meni kaže “Tomas, a šta sutra! Ti ideš, a četnici te nađu, noćas dođu, digli bi te u zrak?!” Točno je tako bilo. Došli su bili, bili su u selu i tražli di san ja.A ja san bija otiša. Tako san ja uspija izaći u osobnom autu. To je 15. 10. bija 1992. kad san izaša.

Ponedjeljak, 16. Siječanj 2012.