STRADANJA CIVILA ZADARSKE ŽUPANIJE U DOMOVINSKOM RATU (14)- Briševo

“Pobite ih!” Mlade likvidirajte, stare potirajte!”

- Pita mene jedan četnik : “Tetka što ste ostali”. Velin ja : “Ostali smo blago gledat”. Kad su otišli tenkovi ća pitali su ko je ode poginja. Velimo mi da nije niko. Poslije smo mi pobigli, ja, moj Stipe i muž mi Mirko pokojni, u polje. Našli smo jednu vel’ku kup’nu i u nju se sakrili. Tu smo živli 11 dana-Zorka Katalinić

pišu: Ivana Karamarko, Nikolina Kovačević

Stanovnici Briševa, koji su ostali u svom selu za vrijeme Domovinskog rata prošli su kalvariju zarobljavanja i odvođenja pred streljački vod. Donosimo priče, onih koji su i preživjeli, ali i majke Ivane Surać, čija je 19-godišnja kćer ubijena 1992. godine.

Svjedočanstvo Zorke Katalinić (1933.), preživjela strijeljanje

Počelo je sa sirenon za uzbunu, pobigli smo u podrum od susjeda. Bilo nas je 11. Pucalo je, sinko. Muž mi pokojni govorja: “ Evo tenkova”. Dođoše tenkovi, pucali na nas. Moj Stipe od udarca je jadan odletja od jednih vrata do drugi u podrumu, kad je pukla granata. Doša je četnik po nas onda i istira nas van. Ja san najzadnja izašla. On me puškon proboja pod rebra. Ja velin: “ Nemoj me dite, nisan ja ništa kriva.” Izašli mi svi van i poredali nas na crnu jamu, da će nas streljat. Nedu i Milana su cile pritresli. Govorli su im stalno “ lezi - digni se”, njima dvama, mom sinu Stipi, mužu mi Mirku, i bratu Krši. Onda je došla pješadija i druga vojska.

Otišli ovi ća sa tenkovin. Pita jedan četnik : “ Što ćemo od ovog naroda”. Kaže mu drugi: “ Pobite ih! Mlade likvidirajte, stare potirajte!”. A mladi bili moj Stipe, Nedo i Milan,brat mi Kršo malo stariji bija.Tad’ je doša jedan vojnik i donija nam bocu Coca - cole. Dadoše nam piti.Veli taj : “ Sad ste voljno”.Tako veli taj, a ko zna što je bija. Naš ili njiov. Veli moj Stipe da mora biti Makedonac. Ja nisan nikog poznala, nego moj Stipe. Reka je da je među njima bija Nikica iz Smokovića, koji je bija šofer u Općini Zadar.

Ode su tenkovi bili prid kućon mojon. Mislila san jadna, da će mi kuću srušti. Bila je puna kuća njiove vojske. Pita mene jedan četnik : “Tetka što ste ostali”. Velin ja : “Ostali smo blago gledat”. Kad su otišli tenkovi ća pitali su ko je ode poginja. Velimo mi da nije niko. Poslije smo mi pobigli, ja, moj Stipe i muž mi Mirko pokojni, u polje. Našli smo jednu vel’ku kup’nu i u nju se sakrili. Tu smo živli 11 dana. Moj Stipe je to naprjva da je kup’na bila ko kuća. Bili su s nama konj i krava. Spremali smo kunpira i sira, kojeg smo imali, i bilo je vina i vode. Ja i Stipe smo svako jutro išli kuć po sir. Nakon 11 dana pristalo je pucat i mi smo se vrat’li u staru kuću. Nisan znala di mi je Stipe onda bija otiša, nestalo ga je. Neka je, samo da ga nisu uvatli.Cili rat smo ostali ode ja i muž mi pokojni Mirko.

Svjedočanstvo Milenke Rončević, preživjela strijeljanje

Mi smo trgali, to je bilo dan prije fešte nam Luzarce u desetom misecu 1991. god’ne.Bilo nas je 11 u podrumu. Puca se, ruši se, vrije voda, jer je kroz prozor proletla granata i razbila vodokotlić na katu. Nismo znali kud ćemo, jer su tenkovi bili došli već. Vidimo ih mi, gotovo je mislimo. Nismo mogli izać na druga vrata od podrumajer su se vrata zabravla, a na prozoru bile vriće od pjeska s vanjsku stranu. Vidli mi njih, a moj Nedo i Milan i Stipe Zorkin u robi gardijskoj.Ja jadna gor uzaškale, tražti imali Nedo kakvih trenerka, bilo što da obuču, nek samo svuču robu vojnu. Ja na brzinu uvatla žensku kotulu od đinsa. Jope ja gor, nađen trenerke.

Obukli se oni. Što ću sad, ode će nas pobti nema nam spasa. Četnici stalno pucaju iz topova na kuću. Mislimo sad će se srušti čitava kuća nad nama, a mi u podrumu. Ja plačen, a veli mi Nedo; “Nemoj plakat! Što nam bude, bude”. Velin ja: “Dabogda mene ne bude, al da vas bude.” Pripremli smo se mi, pod krevet san sakrila robu. Kasnije kad su je našli pitali sučija je ovo roba. Mi smo rekli da smo je našli u kamionu, koji je bija isprid kuće, pa smo je uzeli. Našli su i puške. I za njih smo rekli da smo ih našli di i robu.

Drugo ništa. Nije niko puca iz nje. Istiraše oni nas vanka. Ja i Zorka, ona ne može, zadnje izašle, jer ona nije mogla izać na škale. Polako mi izašli. Oni s namin na crnu jamu. Poslagaše nas. Sve stare na stranu, a mlade ostavli. Odvojiše mi Nedu i Milana. Pokojni moj muž Šime, tija ić pišat, navalo mu se. Tija ić u garažu. Ja im nisam mučala, reče im; “ Pa ne može on durat, i da se popiša u gaće, nek iđe u garažu.” Počeli su oni divanti, di su bili u vojski. Velin ja :”Nisu nigdi bili”. Išli su ih popisat.

Imali su neki svoj popis tražli su neke. Zovu mene. Velin ja: “ Pište vi, moji nisu nigdi bili, ako su bili možete ih pobti.” Gleda on, gleda, nije ih naša na svom popisu.Jedan govori; “ Što ćemo šnjima?” Kaže drugi : “Likvidirajte ih.” A ova Marja Zrilća govori: “Ajme meni, četri sina iman ko će ih gledat.” Pitali su nas ko nam je ovo naredja, ne znamo ni mi što. Velu oni: “ kad uvatimo Tuđmana, obisti ćemo ga.” Velin ja: “ Ako ga uvatite.”.Pokojni Vlado, Bog ga pomilova, on je svakom divanja da nije mene bilo da bi nas pobli. Ja sna in čitala pa što mi bude, bude. Ja vidin da san na kraju. Velin ja: “Mi imamo blago, imamo vinograde, mi smo tragli, nismo nigdi išli.” Uto moje tuke izašle. A di neće izać na ono pucanje. Imala san više od tricet tuka. Pitan ja ; “Mogu’l ih zatvorti.” Dozvoliše mi. Al eto men i krava, došle same iz polja. Urenen ja i krave u štalu. Niki vrag in je doša onda, i odoše oni ća. Jedan vojnik in je osta. Un je doša i reka da neće namin biti ništa. Jedan nam je vojnik donija i Coca - Colu. Al nisu to Srbi bili, nego Makedonci.

Kad su oni otišli moj Nedo krenja u istok. A di ćeš tamo, vraći se nazad. Odu ti oba Milan i Nedo u Dračevac. Al su se razdvojli.Sad ja nisna znala s kin je Nedo osta.Milan je otiša saAćimon. Otišli kroz jaruge.Došli u Dračevac, a oni Dračevljani, kako su znali da je Briševo okupirano, mislili su da su špijuni ispuštali ih u gustrenu. Doša Nedo kući. Pitan di je Milan, a veli on: “Doće.” On je zna da je Milan u gusterni. Nisan ja nikog poznala samo je Nedo kaživa da je ovaj što in je donija Colu reka: “ Rončeviću, neće vam ništa biti.” Divanja je Nedo, njima ode, kako je radja sa Nediljkon Opačićen iz Smokovića, i da su vajik zajno radli. Morda je bija koji njiov onde i onda normalno da znadu oni njega.

Svjedočanstvo Ivane Surać (1950.) iz Briševa

U godnu dana dvi mladosti sahranli. Jedna 19, druga 18 godina. Jedna na Božić, jedna na Badnji. Sad smo ode nas dvoje ko dvi sirote. Plačen dica svaki dan. Svaki dan je ova rana sve teža. Zvala mi se Mirjana, srce moje, a druga Josipa. U Ninu samo bili kad nam je Mirjana poginila. Sićan se tog Badnjaka 1991. godine, baš sam u gradu bila s jednom rod`com. Išle smo kod moje sestre koja je živila na Putu Petrića. Tu smo sebon uzela nju i njezino dvoje dice. Otišle smo onda do grada da uzmen nekih stvari, jer sramota je da me ćaća hrani. Srila u baš na mostu i zeta od te mi pogin`le ćeri. Nji dvoj su svega godnu i po živli zajno prije nego je pogin`la. Sili smo onda s njim u Branimira na piće i on mi tu govori: “Babo, ja bi sutra doveza Miru moju i maloga (tada je imao 9 mjeseci) kod vas. Znam da niste u svojoj kući, al opet ste kod svoji.” Rekla sam mu;” Dovezi ti nji, dite moje ja ću ionako sutra naveče s drugon mi malon na Rebro u Zagreb”. Ostalo mi dite bez noge i bez matere (plače).

Te je noći bura nosila drvo i kamen u Ninu, nisi moga oči otvor`ti. Nikad to neću zaborav`ti jer ne mogu. Baš mi je i mog Dražena tu noć zabol`o. Dica moja, točno je bilo ponoć i pet minuta kad sam seprobudla, kad je granata dite mi ubila. Jadni smo se nas troje stiskali na krevetu od pršon ipo. Mali je leža između nas pod nemilon temperaturon, jadan cili gorija. Govorin je; “Dide, saću ja s malin na parket leći, a ti lezi u krevetu”.

Kaže mi on na to; “A di ćete doli, bit će van ledeno” - “Ma neće” govorin mu ja. Točno nisam imala mira u sebi cilu tu noć, koda mi je neko reka “ćer ti je poginla”. Tada mi je jedna ćer bila u Rijeci, druga u Splitu, ona jadnica u Zadru i ovo dvoje s namin. Cilu noć i jutro mi je na pameti bila moja Mirjana. Ujutro rano, u sedam za dvadeset mlađa mi nevista došla na vrata i zove me “Ivana, Ivana ajde se digni, nešto ti se o dici radi. Nije nešto dobro”. Skočila sam se u spavaćici i istrčala isprid kuće, na buru i uputla se u drugu kuću di su mi bila braća i neviste i mate i ćaća. Kažu i oni da je mene i Josu telefon tražija, ali nisu nazvali u kuću di smo mi bili. Sila san za stol i čekaj, i čekaj, al niko ne zove. Smrzla san se u samoj spavaćici.

Digla san se priobući se iz spavaćice da me ćaća i mate ne vide takvu. Rekla san njima da me zovu ako bude telefon zvonija. Čujen ja pričaju oni pričaju da nije nešto dobro, vratim se k njima i kroz plač ih pitam; “Recite mi, jel moja Mirjana pogin`la?” A oni me smirivaju i kažu;”Ma što je tebi, otkud ti to. Nije Mirjana pogin`la”. Znala sam da jest jer mi je zet reka, kad san ga zadnji put vid`la, da će doći kod nas u Nin čin završi Ponoćka, ali nisu.

Oni su znali da nešto nije dobro, al nisu znali o kome se radi. Nisan se ni uspila priobući kad mi je dotrča mali mi od brata “teto, teo trči telefon zvoni!” Ja jadna, smo što san hulahopke navukla do pala nogu, trč doli u kuću. Uzela telefon u ruku kad s druge strane sad mi pokojni diver i kaže mi: “Ivana, di mi je onaj nesritni brat?” Pitam ga “što je, jel moja Mirjana pogin`la” i zaplačem na svav glas, a on kaže; “Je moja Ivana, gotova je, nemamo je više”. Nismo se cilog dana i noći mogli ustavti plakati.

Ujutro su nam svi došli dati saučešće, dolazli su ljudi sa sviju strana. Svi koji su mene i Josu znali. Tili smo je odma na Stipanju sahranit na naše groblje u Grgurcama, ali nam nisu dali. Onda je zet zahtjeva da je sahranimo u grobu njegove sestre u Poličniku. Išli smo je sahranit bez popa jer nigdi nikog nije bilo, al mi je muž naiša na popa isprid crkve i prista je sahraniti je. Stali auti i mrtvačka kola i iznili smo kapsu na grob kad ono zapucaše iz Islama jer smo bili na čistini. Nismo je jadnu niti uspili stavit u grob. Ljudi od strava posidali u auta i pobigli. Ostali ja i stari mi jadni sami na grobu žalti. Tila san da na licu mista ubiju, da i ja padnem u jamu s njom. (plače)

Ponedjeljak, 20. Veljača 2012.