STRADANJA CIVILA ZADARSKE ŽUPANIJE U DOMOVINSKOM RATU (13)- BENKOVAC I RAŠTEVIĆ

Ubili mi ga nasrid ceste, ko pasa, rane ih dopale!

- Proklet nek` je dan i Ilija Grubić kada mi je dite izveja. (plače) Najprije su mi vrata razbili, onda su mi na kuću bacili dvi bombe. Kad je prva bomba pala sidila san u kući, kamo sriće da me ubila, možda bi mi on danas bija živ. Ima je 33 godine kad je poginija- Vinka Zrilić

pišu:Ivana Karamarko i Nikolina Kovačević

Na području grada Benkovca i u selu Rašteviću tijekom Domovinskog rata ubijeno je devet civila. Donosimo svjedočenja Nevenke Banović i Vinke Zrilić.

Svjedočanstvo Nevenke Banović (1939.) iz Raštevića

Prije toga mi smo sve zajedno radili, jedno drugome. Počelo je 90-te, s barikadama. Moja nevista imala one dvi male, onoj mlađoj Dini imala je 11 miseci, a starija je imala 2 godine kad je to počelo ona lipo dicu pošalje u stan u Zadar. Tomislav je radja ko autoprevoznik, vozija je šencu i svašta s Jankolovce, odveza je to u Zadar i nije se više vraća. 

Ostavja bi auto doli kod našeg stana i subitava se dolazti amo, al nije smija. Jedan put doša do Zagarada do Čačića Šime, on je drža dućan, isto rođak, doša je do njega auton malin i čeka. Brat mi, od sestre sin, moja mala Ankica i od sina mi mala od tri godine. Došli su ode kod nas, ja imala čatruna. Velu da će odvest zero čatruna. Išli su s našin traktorićen ubrat i tuteka ukrcali u auto i Ankica mi od male Antonije zlato što je dobivala kad se krstila i rodla pokupla sve i metnila negdi.

Ovi Pupavci, dva brata Neven i Jovo. Ode zajedno resli, igrali se, bog ih ne ubja, dica. Oni pošli da će u Zadar. Ja njima svega utrpan u auto, da odvezu doli.Kad oni doli ispod naše crkve dočekaju ih puškan.

Brat moga, od sestre mi sina i moju ćer i od sina malu Antoniju od tri godne. Oni nji istiraše van iz auta i šnjima pravo na tu gradnu odrenu ih. Ja misla da su otišli u Zadar, što ja znan što je. Velu da su prošli ovda bizu. Velu da su mlađu tu Antoniju na mravinjak sili, na one trčući mravi. Onde ono dite sili, a ono golušavo, ona veštica na njoj samo i golo dite. Brat moja reka: “Vidite li da malu mravu grizu?” 

A onoga od sestre mi sina tirali su na sikavac da sidne. A nikom nisu dali nego njoj da nosi malu. A mala bila debela, jake noge imala, dite gojno. Nikom nisu dali nego njoj da je nosi. Veli Ankica moja da je on anju isto ki perušnu iznila na gradnu. A teža je ona od nje bila.Kad oni otišli ja izađen do jedne žene ispod škole, vajik smo se družle. Kad ja izašla, kad mojaAntonija leti. Veli ja; “ Sinko, otkud ti sad?” Ona meni nije znala kazti di je ona bila. Kad to je bilo na televiziji , na radiju, svukuda se to pročulo. Da su ih gunli na gradnu.Moje ćer je imala momka iz Medviđe. On ej bija tamo kad je čuja tu vijest. Kad je čuja da su ih zarobli i na gradnu gunli gori, on je doša.

Oni mlađi Jovo ode i uzme auto. Tu dovezli ga i u Benkovac otiša šnjin. Stariji, oni Neven osta gori. Ankicu moja posla kući, nije onda bilo ni mobitela ni telefona ni ništa. Nego Tadijići imali ovi Krševan ima niki mobitel i pošalju Ankicu da ide toj kući Tadijića da zovne Dinka, mog sina. A muž mi bija doša do Zagrda i tamo čeka. Moja Ankica kako je krenla Tadijićima, trevi tu jedan Tepša Ratko i Ankica njega vidla. Veli mu:” Ratko ajde otiđi tamo do Zagrada tamo mi je tata i recmu da nikako ne dolazi amo, jer će ga ubti. Rec mu da odm aiđe u Zadar”. Tako je i bilo. Ja ni danas tom čovku ne mogu zaboravti, on je njega spasija.

Ankica išla kuć tadijića i onda opet išla na gradnu. Rekli joj da brzo se vrati jope gor. Ona gor, nema nikog. A oni nji jope saveli tuteka. Došla ona tuteka. Oni Neven vajik s onon puščetnon kračuna. A nisu ni u vojsku išli ni nigdi. Oni su bolesni, oni su svaki misec morali ić doktoru za živce. Oni nji ondeka maltretirali. A Neven vajik puščetnon kračuna. Moj je brat bija isto ki limun od stra. Ne daju in nikud odlen. Mala je samo došla k men onad kad san je prisrila. Taj Ljube, što mi je stavri čuva i njegova žena Gordana, žal’i su. “Što to radite, vrag vam sreću odnija. Što su van oni krivi”. Boje se opalt će puška, ubit će ih.Odjedanput su ih puštali, nek iđu. Al da će ih oni prati do grance. Uša on šnjima i da će ih prati do te neke grance. Što ja znan di in je granca. Veli moj brat i taj od seste mi, da se nisu bojali na meni, oni bi njega bili zadavi. A što će ako učine to, velu mene će ubti. ako nisu ništa.

Kad su došli na grancu izaša, brat mi, mali od sestre, ćer, sadšnji zet mi iz Medviđe i ta mala unuka otišle su. Veli taj zet mi da on onda nije izaša iz Medviđe ni ne bi.Ja san ostala ode sama 7 miseci. Ja ostala ode samam i jedna bolesna zava. Ona je sve mogla ra’ti al polako. Jedan što mi je sačuva stvari, imala sam kravu pravu i junca, bija je ka vol. Taj mi tamo nađe jednog mesara i ja mu prodan i kravu i junca, za 40 milijardi.Sve mi je to čuva taj Ljube Pupavac koji je bija rođak od muža mi.Ja nisan nigdi mogla sakriti niti igli. Stotnu puta su njih 4 dolazla.

Nikog nisan poznavala što su dolazli.Najprvi put kad su mi došli, Tomislav je ima pušku lovačku i velu “Daj pušku lovačku, daj pušku lovačku?” Velin ja:” Nema puške lovačke.” Pitaju: “ A đe je?”Velin ja: “ U Zadru je.” Velu: “Ajde kaži đe je stala.” Ja moran ići, što ću. Ja prid njima gori, iman ključ u džepu. Ja da ću izvadti ključ on dođe i nogon razvali ona vrata. Kaživan ja da je stala kraj kreveta mi u armaru.Tomislav one metke što je ima, dvi tri kutije ostali mu na škabelinu. Velu oni : “ Kako to? Pušku odnja, a municiju ostavja?” Otvara armar, gleda. Nađe krožet lovački što ima ono za patrone stavti. Uze ga, pribaci priko ramena i odeše. Nije prošlo malo jope nji evo ji.Ima san kukuruza, pomogli su mi ih ovi ode što su ostali operušat. A nikad nakvih kukuruza. Ni jedan crvljiv nije bija. Pomogli mi ih operušati u garažu sna ih stavla da se sušu. Onde mi je traktor bija i motor od sina mi mlađega. Dođoše nji 4 isto i u garažu. Tomislav gume prve izbušja da prazne budu na traktoru. Kad on side na oni traktor, pa kud ćete mi traktor vozti vidiš da su gume prazne. Ni ključa ni ništa nema. Upali ga, kako ja neznan i onin traktoron kroz one kukuruze. Sve ih satere i šnjin van. Velu : “Iđemo, vrati ćemo ti mi traktor samo da ošlepamo jedno auto.” Kako su ga onda odvezli nisu ga ni vratli.

Pričali su da je oni iz Tinja što ga je odveza. Proda ga je navodno nekon u Smilčić za 100 maraka. Kad smo mi svi otišli oni su dolazli u ove kuće živti. Motor su mi isto do maloga odvezli. Samo san jednu noć išla spavat tu gor u jednu kuću. Naša je al tobože su im Pupavci kumovi pa ih tobože čuvaju. Ja i ona bjedna zava mi išli smo kod nje noćti jednu noć, i više nisan nigdi tila ići. Spavala sna u svojoj kući. Jednu noć svukla se, obukla spavaćicu. Kad ono u 9 sati ipo, jedan put. Razvrni se kuća, puca, armar sve polce popadale od detonacije, vrata vanjska, sve ko skršanj se napravlo, stakla sva se porazbijala i ona stakla i klačarda i od vrata ono sve. Ja san digla se i bosa bosijana san ja kroz ono proletla kroz hodnik.Ona mi zava ode u podrumu spavala, ja saletin k njoj. Uvučen se onde k njoj. Onda mi voda izbila od umivaonika, to je šikljala voda. Niko dođi odeka k meni, nego dvi srpkinje, što su mi vajik bile dobre. Ona je meni i papire od kuće u Zadru i stana sve je to ona čuvala i pospremila mi. Zvala se Soka Pupavac i nevista je.

Jedan put su mi i tromblon bacli. Srića da je kupatilo bilo prije moje sobe, pa je ono u kupatilu problo vrata. dda je k meni ono uletlo bilo bi me odma ublo na krevetu. Tu je bija jedan Dane, on doša i uzeja onaj tromblon i odnija što ja znan di. Onda san išla spavat u sobu od male mi. Otišla ja leć u 7 sati, što ću. Nesmiš svitlo palti. Kad ono jedan put... kuća....drmni...uruši se sve i ono di san ja ležala i sve. Drmnilo to, reka bi da se sve razvrni. Digla se ja provirti, a ono nevdi se ništa od dima. Gledan ja dim, od svoje kuće. Avliju svu zatrpalo, do puta, sve zatrpalo.

Milu Tepšu su ubli kad se riza vinograd. On je jadan riza sebi a nevista mu kupla lozu za njin pa da će sutradannjoj rizat. Tuteka jedni Pupavci rizali i oni, oni dan kad je on sebi riza. Spremali su večeru i večerali. On jadan žena mu je bila bolesna. Najprije su ga ispitivali.Onveli otkud ja znan
velu da su tog Milu jadnoga, da su ga bar ubli nego su ga mučli, kamenovali ga. Tukli su mu glavu, zube,... navratin od avlije. Veli nevista mu ona da je pošla k njemu da će ići rizati kad on na vratin sav od krvi i mrtav. Dolazja je doktur i reka je se opija i pa. Bome nije. U onu vrićetnu su ga stavli i odnili u grob. A tad su i u Zagradu jednog čovka starog Nikolu Atelja, ubli. Dolazli su i vadli su ih uz groba. Nebojša je ime Milnom sinu, pa su ga pitali po čemu zna da mu ej ćaća tako ubijen. Mali je reka da je njegov ćaća ima sve zube u glavi lipe i zdrave, a da sad nema ni jednoga.
Otišli smo na 27. trećeg ovde, nas sedmero iz varoša.

Svjedočanstvo Vinke Zrilić iz Benkovca

Proklet nek` je dan i Ilija Grubić kada mi je dite izveja. (plače) Najprije su mi vrata razbili, onda su mi na kuću bacili dvi bombe. Kad je prva bomba pala sidila san u kući, kamo sriće da me ubila, možda bi mi on danas bija živ. Ima je 33 godine kad je poginija. Često bi po njega dolazili da im pila drva jer je ima pilu. Puno njih mu je ostalo dužno. Samo su ga iskorištavali. Nije tija prid menom ništa dogovit` da se ne bi grizla. Pritili su mu da ako ne dođe ispilati drva da će oni doći po njega, a onda će se loše provesti. Bidan je sve džabe radija. Nije smija reći da neće. Zvali su ga, tako, svaku večer. Govor`la sam mu da ne ide, jer san vidila da ga zovu samo da ga van izvlače. Znbala san da to neće na dobro. Uvik je govorija da on nikom ništa nije učin`ja i da se nema koga bojati.

U ovaj smo se našoj šupi danima krili. Sve je bilo zamrašeno. Daske su bile na vratima i prozorima. Nije sunce ni kroz jednu rupu moglo proviriti. Bojala san se, ako vide da smo unutra, ako vide svitlo da će nas pobiti. Nije im bilo za virovati. Kako nam nije televizija rad`la išla san kod susjede da poslušan vjesti, da čujem jel` se di ubija i ruši. Nisan znala niti da je Vukovar pa. On nije volija u ničiju kuću ići. Nije ni meni da iden igdi jer su se svugdi orile pisme. Nije bilo sigurno. Uči su mi zujale od tih četničkih pisama. Kad bi uvatla plakati, satalno bi mi govorija; “Nemoj plakati mama, neće oni nama ništa. Nismo mi ništa krivi.” U međuvrimenu san po cili dan zvala jetrvu u Biograd. Nije se moglo nikog dobiti do 1 sati posli podne. Samo mi je jedno jutro uspilo, nekako san se ubacila u liniju. Pitala san je što se doli događa di misle bižati, i što će biti s njima. Sve mi je nerado odgovarala. Nisam je posli toga ni zvala. Vid`la san da joj nije drago.

Jednu večer ja tu sid`la a on izaša. Vidim njega nikako. Izašala ja van i zovem “Brane, Brane”, a njega odniklen da se javi. U jednon trenu izašla mala od jednog četnika, susjeda nam i kaže mi “teta Vinka evo ode Brane kod nas”. Odma me neki trnci uvatili. Ja tamo, kad on sidi s njima za stolom. Ponudli i meni da sidnem, al` nisam tila. Kažem ja njemu; “Pa dobro, sinko di si ti? Ja te već dugo zovem a tebe od nikud.” Nakon toga mu priđem iza leđa i kažem da ide isti, a on ništa. Mislila sam mu pofrigati to jedno jaje što nam je ostalo. Samo se kratko okren`ja i reka; “aj ti, doću ja.” Bilo mu je to zadnje. (plače)... tih je dana u sičnju bilo toplo ka da je proliće. Jedino te nesritne bombe nisu mira dale.

Došla mi je jednu večer Ana, ona krava od susjede i pitam je ja da si mi je Brane, da još nije doša kući, a da je već 9 sati. Kad ona meni na to; “Otiša ti je on s mužem mi po vino”. Ćapala san se za glavu! “Kakvo vino, jadna bila!? El ti vidiš kolko je sati?! Ubit će mi ga!” A ona će; “Ma neće mu dlaka pasti s glave. Ma ko će da, šta ti je!” Koda san znala što će se dogodit`. Proklela san je i rekla joj nek` njoj ide na dušu ako mu se što dogodi.

Nisam tu cilu noć mogla spavati, non-stop san se budila. Mislila san da su donili vino i da su kod tog susjeda, da side i razgovaraju. Bija je dobričina, kako bi se reklo “glava bez jezika”. Kako bi mu i moga ko što napraviti. Prošlo je bilo 11 sati kad san krenila leći. Čulo se svugi uokolo pucanje. Svako malo san dizala glavu s kušina. Usrid noći san se digla i sašla doli u kuću da vidin jel doša. Još ga nije bilo. Krevet nije bija ni taknut. Opet san se vratila u krevet. Malo san zaspala. Rano ujutro san čula neke ljude kako pričaju. Pomislila san da je on, al vidila san dvoje nogu. Kad dođe mi neko prid vrata i nožon razriza malo kartona što je bija na vratima. Samo san priko sebe pribac`la mantil, onako priko spavaćice. Kaza mi onda; “Ajde, otvori! Ajde!” Pitala san; “Ko je to?” A oni rekoše: “Kako to nećeš otvoriš, a polic`ja ti na vrati`n’?” Ne znam što mi je došlo u glavu, pa san im drsko odgovor`la: “A što san ja kome napravla da mi polic`ja dolazi!” Izašla san prid njih, bila su četvorica. Kaza mi onda jedan: “Ajde, sin ti je doli na cesti ubijen.” Škriknila san na sav glas i počela plakati.

Odma san krenila na cestu di je leža. Nisam se umila ni počešljala samo san doli satrčala. Taman san došla kad su ga u ceradi dizali s asfalta. Ubili mi ga nasrid ceste, ko pasa, rane ih dopale! Samo san ga tila viditi, da se uvjerim da je to on. Molila san Boga da su pogrišili. Vikala san da mi daju da ga vidim, a onda se jedan što je radija s njim u komunalcu prodera na mene: “Vidit ćeš ga danas na groblju!” Srce mi je puklo kad mi je to reka, više ništa nisam znala. Ko da sam bez pameti ostala. Samo san vidila krv koja se slivala niz asfalt. Uzela san u ruke salvetu i stala je brisati.

Evo i nakon 20 godina još u ormaru čuvam njegovu krv na salveti i njegov zadnji zalogaj što mu je osta na stolu. Bol za njin nikad neće proći. Ubli su mi najmilije. Poslije su me ispitivali kako je to bilo, ali san im mogla ispričati smo ono što san i sama čula. Nikad nisan saznala ko ga je ubija. Dušmani neće kažu. Četri dana mu je tilo ležalo u Kninu prije nego su mi ga pridali da ga sahranim. Kol`ko san nesritna bila, tad mi je i otac umra. Kako mi je jadnoj bilo kad san u isti dan, na istom groblju pokopala sina i oca. Sklopila sam mu oči. Izgleda mi je kao da je zaspa. Bilo mi je lakše kad san vidila da je iz puške ubijen nego da je zaklan.

Ponedjeljak, 13. Veljača 2012.