STRADANJA CIVILA ZADARSKE ŽUPANIJE U DOMOVINSKOM RATU (11)- KORLAT, PRISTEG I PODLUG

“Ub’li ga razbojnici, al ja jadna majko nisan od stra ništa znala”

- Do 19. trećeg ‘93. mi smo ode bili. Onda smo izišli odavde. Sve su odnili, tukli nas.Zamraču nam oni crnci, da se ne vidi svitlo u kući. Al isto oni dođu i onda nas maltretiraju, svašta govore: “ Sinoć su ti poginli ovi, ubijeni su ti oni”. Ja i moj Marko pokojni pitamo ih kako? A oni odgovoriše: “ Vi neznate, to mi znamo.” Ja rekla jednom, kako možete tako s nama, a on mene šakon za pleća- Milica Josić

pišu: Ivana KaramarkoNikolina Kovačević

U Koraltu, Pristegu i Podlugu ubijeno je 17 civila tijekom prvih godina Domovinskog rata. Donosimo svjedočanstva članova obitelji stradalih iz ovih sela.

Svjedočanstvo Milice Josić, udovice Marka iz Podluga

Ub’li ga razbojnici, al ja jadna majko nisan od stra ništa znala. Ja san došla iz polja iz vinograda, nas tri-četri žene su kotljale, i on doša i sav se trese. “Štoj, štoj”. Veli on: “Ništa, ništa” Ništami nije tija kazat boja se da i mene ubiju. Kad on uveče, samu krv, sav poplavja. Došli oni crnci, pitaju: “ Ko ga je ubja?” Velin ja da neznan, nisan bila kući. Mi šnjin kod doktora Rakića, veli on: “ Ubijen ti je sav, cila mu je liva strana stučena”.Ub’li ga (misli na pretukli ). To je puna ova kuća krvi bila. Samu krv je baca iz sebe. Ćapali ga oni crnci i da će šnjin u Knin. Doktor Rakić, isto četnik al govori: ” Nije za Hrvata ić u Knin, ličti, ajmo ga kako bilo pribacti u Zadar”. Oni nisu tili u Zadar, velu da granate svugdi puvaju, pobit će ih.Odveli smo ga u Knin. Ja ujutro u pet sati, on već...ah...umra....ubli ga odma...nema. Ubijen je još u kući bija. Nije moga ni govorti, niti jednu rič nije moga reći. Ja ga pitan on samo muči i gleda me. Svaku noć su dolazli, na krevet i automatin uvik nam prid očima. A privrnli sve u kući, i Boga. Sto puta su rekli da će još doći. Ajme... I veli od čega si zube izgubja, od čeka srce oslablo.... od stra nemilog! Dva put su me bubnuli u prsa.

Do 19. trećeg ‘93. mi smo ode bili. Onda smo izišli odavde. Sve su odnili, tukli nas.Zamraču nam oni crnci, da se ne vidi svitlo u kući. Al isto oni dođu i onda nas maltretiraju, svašta govore: “ Sinoć su ti poginli ovi, ubijeni su ti oni”. Ja i moj Marko pokojni pitamo ih kako? A oni odgovoriše: “ Vi neznate, to mi znamo.” Ja rekla jednom, kako možete tako s nama, a on mene šakon za pleća.Ležala je ode kod nas u kući Crnarća Marija, ona je umrla, moja jetrva je bila, al je i ona kašnje otišla. tako smo ja i moj Marko pokojni sami ostali. Onda kad smo sami ostali oni su još više izbubali i mene i njega.

Nisu nas tirali da im kuvamo isti. Samo bi nam puno pritli da će nas ub’ti. Krevete i armare su izokeretali. Odnili su mi zlato, satove i njegov i moj, radio, televiziju, i to još nami prid oč’ma. Morali smo na kraju uteć iz kuće naše, bili smo tamo u varošu Perušića.Sve su uništili, parkete smo minjali, a ova kuhinja to je štala bila. Nije se znalo za ni jednu pločicu.Našli smo ode same cipeletne i čarapina strai onih njiovi.

U Perušiću je bilo puno žena, oni crnci su nas čuvali kolko su mogli. Ja jednom išla u kuću, da ću vid’ti kako je. Kad ode ko zna kol’ko ih je ležalo četnika. To navučeni krevetina, a čuda.Nika dva da su bila iz Grčkog Islama, daj bija jedan stari i sin mu ode, al ništa nije ostalo unutra. Ležala san na nekoj staroj krevetni vojničkoj. Nemš se s čin pokrit, a zima. Nema na kući prozora, vrata, nemaš ništa, grilje sve pobacane.

Koj bija pametan uteka je još dok je moga prići autobusin. Kašnje kad su srušli Maslenički most, onda su nas sve istirali. To je bilo ovda četnika nisi ih moga pribrojti.I onda su mog Marka tukli. Jednom je iša upilat drvo od bajama, i oni su ga snimli ozgo iz Perušića Gornjeg i onda su došli i govorli: “ Tu se ustaša sakrija.” Samo mi je reka da je jedan govorja: “ Ajmo ustašu ub’ti.”A drugi da je govorja: “ A štoš ga ub’ti?” Tukli ga po vratnim žilama, svukuda, a on sve krija od nas. Nisan nikoga poznala. Ko će ih poznat kad crne maske metnu na glavu.

Svjedočanstvo Zorana Parancina, Pristeg

Ode na prvoj liniji san sve proveja, s mojin kolegamin, prijateljam Ivon Čerinon i njegovon grupon koji su tu proveli puno ratnog vrimena. Ovde su kod mene grupa Merčepovih koja nam je doš au pomoć, bili su ode dugo. Kod mene su stanovali, bila in je kuća na raspolaganje, ode smo se hranli, ode su se svi sastanci sa UNPROFOR-om održavali, svi paketi pomoći koji bi stigli izvana bili su ode kod mene u kući. Nekoliko starijih žena je ostalo cili rat, preživjeli su rat ali su umrli već.Zapravo ne postoji živi svjedok koji bi mogao posvjedočiti stradavanju civila ode u Pristegu. Osim sa njihove strane. Oni što su ostali ubijeni su. Bila mi je žena ode i mate stara. Oni su izašli 3. desetog 1991. Prve su granate sa srpske strane tada i pale.

Ovo dvoje muža i ženu Kuzmana i Đuku, Srbi su ubli. To se dogodilo negdi oko pada Škabrnje. Već je bilo zaratlo se. Ovde kod škole je bila granica. Mi nismo smili tamo, oni nisu prilazli amo. Njih dvoje su ostali, jer su mislili da im neće niko ništa. Živili su među Srbima. Ljube Pintur je poginija na način, da su oni pucali na nas s granatan i on i žena su bili skupa u kući. On je bija malo znatiželjan, kad je jedan pala blizukuće, on je pogleda. Izaša na prozor i kako je isprid prozora pala, tako je njega pokupla. Žena je bila malo dalje i nije joj ništa. Tad su Merčepovi bili kod nas.Ja san Merčepovima da i jednu deku koju u koju su ga uzeli i zamotali tad su ga odvezli prema Stankovcima. Nije se moglo ići ceston nego kroz šumu Gajne, na Dobru vodu.

Mi smo se od prvog dana branli. Imali smo od oružja kalšnjikovu pušku i pokoji metak. Nismo smili ni pucat jer nam je rečeno da nemamo s čimpucati. Sve četiri godine san bija ode u kući. Oni nisu prilazli dalje od crkve. Bilo je pucnjave, ali nisu prilazli. Nisu bila maltretiranja mještana jer nije bilo kontakta. Bili smo okupirani s tri strane; iz Donjih Ceranja, od Kolarne i Vukšića. Tako da ceston Benkovac-Stankovci nismo mogli, već samo kroz šumu. UNPROFOR je doša tek na kraju, kad više ni vojska nije smila uniformu nosit ni ništa, bili smo u civilu, i dežurali. Rečeno nam je od kad je UNPROFOR priuzeja vojske više ne smije biti. Djeca su evakuirana odmah u početku.

Svjedočanstvo Joso Buljata iz Korlata

Sa ženom san bija u kući 13. kolovoza kad nam je na kuću doša 21 četnik. Bili smo sami u kući. Čin san doša s bojišta iz Nadina oni su k namin došli. Čin su prišli počeli su pucati. Tada san u sebe ima samo lovačku pušku i dvi bombe. Došli su na vrata i tili ih silon otvorti, al žena mi Stana nije dala. Tako je jedan potega rafalon po vratin i njoj po ruci. Prošlo joj je tako kroz ruku osan metaka. Kad san to vid`ja brzo san se skoč`ja po pušku. Jedan je od njih u jednom trenutku uša u kuću i ja san potega iz puške. Odma mu je kokarda o`šla na drugu stranu. Nije moglo biti drugačije jer je uša da ubije mene i ženu.

Tu smo se popucali i ja san bac`ja jednu bombu odzgo. Tu mi je bombu sin posla da se štitin ako dođe do čega. Znali smo da će na mene biti napad pošto san bija predsjednik mjesnog odbora. Bija san povezan s našon polic`jon i to ih je smetalo. Da nije bilo te dvi bombe sve bi nas pob`li. Sve san ja te ljude poznava, što su nas došli ub`ti. Jedan od njih je bija Zoran Radmanović iz Gornjih Biljana. Ali pozna san i Stojana Kužana koji je osta ranjen. Bija je tu i Šari (ne može mu se sjetiti imena i prezimena) kojem sude. Poslije san s ženom otiša u zaseok Pavlovići, kad su se oni razbižali. Vikali su za namin; “Biž` te, nedelju vam jeben!”

Oni su mislili da nas ima puno više kad san ja bac`ja te dvi bombe. Bojali su se da nije tu možda cili MUP stac`joniran. Kad san se vraća iz Nadina vid`ja san jednog susjeda što je drža konja, odma san zna da će doć` po mene. Oni su mene pratli dok san iša priko polja prema kući.

Nakon što smo nastradali susrija san se sa Đuron Županom u Nadinu koji je tu bija sa svojin spec`jalcin. Reka mi je da se ne mogu prob`ti do Krlata jer tamo ima priko 20 tenkova. Došli su odma čin san ja bac`ja bombe. Puno je polje bilo četnika. Nije se miš pored njih moga provući. Stana je ostala u kući i nakon 14 sati po nju je došla vojska koja je osiguravala tampon zonu. Odvezli su je u Benkovac i poslije je Ivan Brzoja tražija da je pribace u Zadar. Kad je došla u Zadar već je bilo kasno, nisu joj mogli spasti ruku. Tako su joj amputirali ruku. Da nije bilo Brzoje zavr`šla bi u Kninu.
Zbog nje san i prikin`ja vojsku kako bi se moga brin`ti o njoj.

Ponedjeljak, 30. Siječanj 2012.